Карате је борилачка вештина која оригинално потиче из Индије одакле је касније пренета у Кину, а одатле даље на Окинаву. Борилачке вештине из Кине и Јапана у почетку нису биле заступљене на Окинави, зато што је владао мир са напредном будистичком културом. Међутим, тај харминочни мир нарушава долазак трупа из Јапана и успостављање полицијске контроле, сва војничка класа била је забрањена, а сво оружје конфисковано. Због тога је у борилачким вештинама Окинаве коришћен систем одбране штапом, тољагом или голом руком.
Из ових околности развија се борилачка вештина кара-те, што у преводу значи “празна рука”, основни принцип био је бранити се од непријатеља празних руку, без икаквог оружја.

 

Карате је основна борилачка вештина без оружја. Рани Окинављански карате састојао се од три основна стила.

  • Из главног града Окинаве Шури-ја потекао је стил каратеа под називом “шури-те”.
  • Град по коме је назив добио други стил звао се Наха, одатле назив “наха-те”
  • трећи град звао се ТОМАРИ па одатле назив “томари-те”.

У сваком од наведених назива појављује се реч “ТЕ” што значи шака. Иако сви поменути градови нису били јако удаљени, стилови борбе који су у њима неговани су се разликовали. У првом стилу, “шури-те” преовлађивали су праволинијски покрети и директне технике, у “наха-те” стилу постојало је више кружних кретњи, док је “томари-те” стил обједињавао елементе из претходна два стила.

Испочетка власти су строго забрањивале вежбање каратеа, па се он вежбао у тајности, а тек касније карате је постао дозвољен и вежбао се и у школама.
Временом су владари са Окинаве постали опчињени каратеом па су захтевали од карате мајстора да изводе јавне демонстрације. Један од демонстратора био је и славни Фунакоши Гичин који је проширио демонстрације каратеа и на Јапан.
Први познати центар за тренирање карате вештине, основан је у Јапану и звао се Шотокан.
У Јапану и на Окинави карате је развијан, пре свега, као борилачка вештина чији основни циљ је била самоодбрана. Фунакошијева идеја, првенствено, била је да се карате вежба не само међу одраслим мушкарцима, као што је до тада било правило, већ међу ширим народним масама, укључујући и жене и децу. Важан корак на том путу било је и упрошћавање одређених елемената који су се тицали самоодбране и њихова модификација у вежбе телесног јачања.

У свету постоји много стилова, школа и праваца у каратеу.О томе је много писано и речено.Бавећи се изучавањем и упоређењем стилова, нарочито њихових такмичарских правила, долазимо до велике шареноликости, различитости, да би на крају увидели велику сличност и малу разноликост.

У садашње време, када је велика разлика између традиционалног и такмичарског вежбања каратеа и када је Светска Карате Федерација (WKF), у свом саставу прикључила 4 најбројнија и највећа стила, направила заједничка правила, извршила одређене корекције и усаглашавања, ове године се највише приближила Олимпијском спорту.